Змијањски вез
Да би се загријали, још у давна времена људи су пронашли начин како да памук, вуну, лан и конопљу упреду у танке нити. Њиховим укрштањем правили су ткање те прву одјећу и предмете за опремање домаћинства. Поступак ткања остао је готово исти до данас, разбој је некада био саставни дио сваке куће, а свака породица у производе ткања уносила је мотиве са свог поднебља. Те танке нити, уплеле су се и у најстарији ручни вез на Балкану, Змијањски вез.
Од средине 19. вијека задржао је тамноплаву боју и орнаменте на тканини вежене крсташком техником. Орнаменти представљају коло/Крајишко коло, централни мотив везених украса, у облику цвјећа и ромбова, које је симбол породице, огњишта и вјере у заједништво. Везени мотиви, производи, налазе се у Завичајном друштву „Змијање“, Културно-умјетничком друштву „Рибник“, Хуманитарном удружењу жена „Дуга“, Бања Лука – сувенирницама и слично.
Брање траве Иве на Озрену
Обичај и вјековна традиција „Брање траве Иве на Озрен планини“ је чувар озренске традиционалне ношње, пјесме и игре. Крајем сваког љета, 11. септембра, на Усјековање главе Св. Јована Крститеља, мјештани Петрова, Добоја и околних мјеста окупљају се на Гостиљу. Становници вјерују у изреку да „трава Ива од мртва прави жива“, а убрана на тај дан, вјерује се да има чудотворне моћи што ово подручје чини јединственим.
Традиција узгоја коња Липицанера
Коњи липицанери су ријетки коњи релативно малог стаса, снажне грађе и племенитог изгледа, а препознатљиви по грациозном ходу, високој акцији ногу и изузетно лијепом, лабуђем, врату. Липицанери се рађају тамно плави или црни, али већина мјења боју у свијетло-сиву или бијелу, како сазрјевају.
Вјековима су их цијенили јахачи, коњаници и европско племство у потрази за дресурним јахањем те су се првобитно узгајали за Хабсбуршки Царски двор, а пасмина је настала 1580. године.
У Ергели Вучијак код Прњавора ови коњи по свим родовима и линијама могу се вратити до оснивача, до 1580. године. Ови дивни коњи за терапеутско јахање, дресурно јахање, вожњу кочија, карневалске поворке и параде преносе вриједности, знања, вјештине њиховог узгоја више од 450 година, посвећених терапеута, занатлија, локалних заједница и посјетилаца фарми.